Pismo

Gosp. Marković, vođen svojom i inicijativom posetilaca njegovog blog-a, uputio je pismo Skupštini grada Beograda koje možete pročitati u celosti. Srećan sam da još uvek ima ljudi koji pamte!

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

SKUPŠTINA GRADA BEOGRADA

SEKRETARIJAT ZA KULTURU

KOMISIJA ZA SPOMENIKE I NAZIVE ULICA

Poštovani,

Uskoro će se navršiti šest godina od smrti istaknutog dramskog umetnika Dragana Maksimovića. Krajem 2000-te, čekajući autobus na Zelenom vencu, pretučen je od jedne grupe skinhedsa i u teškom stanju prevezen u bolnicu. Dva meseca je lavirao između života i smrti i, najzad, 4. 2. 2001. umro u svojoj 52. godini. Razlog zbog koga je napadnut je bila procena napadača da se radi o Romu.

Jedan deo kulturne javnost zaprepašćen je ne samo zbog toga što njegove ubice nikada nisu privedene pravdi nego i činjenicom da njegov odlazak u medijima praktično nije zabeležen. Podsećam vas da se radi o čoveku koji je odigrao niz značajnih filmskih i televizijskih uloga, bio omiljeni glumac Pitera Bruka i član Narodnog pozorišta. Iz nekog razloga, on je zaboravljen a njegov strašni kraj zataškan.

Taj isti deo kulturne javnosti traži tri stvari:

1. Da se do kraja ispitaju okolnosti pod kojima je Dragan Maksimović umro i da nadležni organi o tome obaveste javnost.

2. Da se učesnici napada na glumca pronađu i privedu pravdi.

3. Da se na mestu na kome je Dragan Maksimović napadnut i, praktično, ubijen postavi spomen ploča. Ona bi predstavljala ne samo skromnu posvetu ovom sjajnom glumcu nego i upozorenje o tome šta nas sve čeka ako se ne suprotstavimo rastućem fašizmu.

Goran Marković, reditelj

U Beogradu, 9.10.2006.

Maska Preko Lica

Ni trzaj svetlosti više nije dobar,

U glavi mi je puž, a u rukama dabar;

Ja ne mogu da gledam kako ljudi se guše,

dok tonu ka dnu, za sobom sve ruše.

Guše se u krtogu, jer gušt im je to,

Skoro pronađeni grad, odavno je nestao.

Maska preko lica skriva suzu jednu,

koja je krenula za neku državu bednu.

Više ni na nebu ne vidim njen lik,

Jer pred očima mi odavno odzvanja krik;

Neke bolesne “životinje” kojoj je potaman,

Jer problem je njen veoma zahtevan;

Da rasplete oko svih crne misli svoje,

Al’ jebiga, svako ima srce svoje!

Tebi ...

Danas si bila onakva kakva trebaš biti,

Danas si znala da znaš;

Da se ljubav od mene ne može skriti,

I da imaš mnogo toga da daš;

Znam te, za mene tajna ti nisi,

Znaš me, samo zbog tebe postojim;

Moja sreća, ljubav i sve ti si,

I samo tebe znam da volim;

Svako je jutro sa tobom san,

Svaka noć kraj tebe pobedu nosi;

Život moj, sunčan je dan,

Tebi ide, tebi se vraća, tobom se ponosi.

Najbolji drug

Koliko reči treba da prelome usne,

Koliko zvezda na nebo treba da stane;

Koliko sova treba da poleti,

Pa da tvoj obraz na moje grudi padne.

Osmeh što voli, pogled što prži,

To su ”sitnice” što tvoj život krase;

Uzmi mi ruku, dugo je drži,

I kad misliš da treba, stavi je na se.

Oseti trzaj, dodir i uzdah,

Kad tvoj um u san naveliko krene;

Uhvati snove, otvori oči,

Staće ti dah jer videćeš mene.

Ovo je opasan ples, zato ne misli mnogo,

Kad god poželiš, nađi me ti;

Biću ti drug, il’ nešto drugo,

Jer priznaj to samo možemo mi.

Imam dobrog druga

Svašta znam o njemu, ali pre neki dan sam saznao još nešto. On piše pesme! I to dobro. Nisu to baš pesme za svakoga. Ako bih morao da vam ih opišem - najmračnija faza Jovana Dučića. Treba to razumeti. Meni je lakše, ja ga znam. Probajte i vi. Ime mu je Dušan Milanović.

S toga, pomislih da sa Vama podelim neke svoje pesme. Ne znam koliko će Vam se svideti, ali ja ih volim. Zato što me sećaju na život. Sećaju me na nju!